Potrebna je velika snaga da bi se izašlo na kraj sa bilo kojom izazovnom situacijom.

Snaga volje na prvom mestu. 

Koliko smo svesni  naše volje i voljnosti? 

U razumevanju istog, može nam poslužiti misao čuvenog rimskog pesnika Juvenala (I vek posle Hrista) – „u zdravom telu, zdrav duh“. Izvučena iz konteksta ima različito tumačenje, pa se tako zdravlje tela shvata kao preduslov zdravog duha.  A da li je tako?

Šekspir i čuveno pitanje „biti ili ne biti“ takođe ima novo tumačenje. Ono što je aktuelno godinama u nazad je -„raditi ili te neće biti, nema te, ne postojiš“. Što praktično znači da moraš da radiš kao konj, kako bi bio prisutan na tržištu, kako bi se za tebe čulo, znalo, kako bi, ne samo imao posla, „jer za budalu posla kol’ko voliš“, već kako bi svoj uspeh i to poslovno angažovanje potvrdio, jer ako se ne vidi, kao i da ne postoji(š).

No, da se vratimo na početak i podsetimo različitog tumačenja ovih reči:

(Za)raditi – podrazumeva određene radnje, koje će nam kako i sama reč kaže, omogućiti i određenu korist, benefit, nekakvo dobro…

Biti, e to već zahteva mnogo više rada, veću transformaciju stvarnog učenja i upotrebnog znanja, tačnije veština.

Slobodno tumečenje u ovom slučaju bi bilo:

Rad je(ste) stvorio čoveka. Biti dolazi iz onoga šta radiš, a ne obrnuto.

Neke istraživanja govore da sve „ono što treba i što mislimo da moramo da radimo“, nas zapravo najviše udaljava od onoga ko smo i gde želimo da budemo. To je ujedno (ne – uspeli) pokušaj da kroz sve „to“ što radimo konstantno – za druge, pri tom, preuzimajući i veliko breme tuđih očekivanja – je zapravo naš prvi korak ka otkrivanju ko smo, kakve su nam mogućnosti i sposobnosti, nadasve želje, kako bismo vremenom izgradili svoj identitet. 

Drugi nam jesu potrebni za život i jesu itekako važni za sve uloge koje imamo, ali ne i da svakodnevno tražimo podršku drugih i stalnu potvrdu okoline. U suprotnom, to će nam biti izvor velikog nezadovoljstva i lošeg osećanja, nekorisnog stanja. Ukoliko se u svakoj situaciji oslanjamo na druge, često ćemo te druge kritikovati i kriviti za sve što nam se ne sviđa u našem životu. Čak iako smo uspostavili u startu  dogovor o zajedništvu i saradnji,  skloni smo da zaboravimo na našu ličnu odgovornost. 

U svakom kontekstu  se  može potvrditi „šta je starije“, pa samim tim i važnije.

BITI ne znači boraviti samo na jednom mestu, već znati ko si, uvek i svuda, a opet bez želje za dokazivanjem (nikome ništa) posebno ne sebi. Biti još znači i da si sebi najvažniji, da si sposoban da budeš sebi uvek najveći prijatelj, saradnik, partner, roditelj i da jednako kao prava odgovorna, odrasla osoba umeš da neguješ ono malo dete u sebi. Takođe, BITI, podrazumeva da si „svoj na svome“, itekako svestan svojih slabosti baš kao i svojih snaga. Biti na posletku znači i osećati se dobro u svojoj koži. 

Biti prisutan i u toku (sa svojim životom, ciljevim, potrebama i željama) je polazna osnova razumevanja pozitivnog stava i negovanja vedrog duha, kada su nam sigurnost, samopouzdanje i stabilnost preko potrebni.

Iz navedenog zaključujem da se i dalje „biti ili ne biti“ ne dovodi u pitanje, da se ne dovodi u pitanje ni – šta i kako raditi, jer ako ne voliš to što radiš, imaš dve opcije:

1. ili da naučiš kako da svoj posao zavoliš, ili 

2. da nađeš drugi posao,

već da razmisliš čime seti stvarno baviš?

Čemu težiš – iznova i iznova, posebno kada si u stanju da nebrojano puta pokušavaš?

Čemu stvarno težiš dok se upinješ i boriš sa sobom i svim onim što si odavno prerastao i prevazišao?

Čemu težiš kad si voljan da puziš i penješ se, dok se trudiš iz petnih žila da daš svoj maksimum, čak i kad padaš i ustajaš ni sam ne znaš koliko puta…potraži odgovor u svemu što misliš, govoriš i radiš, svakodnevno.

Važno je. Svima su potrebni ljubav i rad.