Da li je i vaša istina, da bi ste voleli da imate „uputstvo za upotrebu“ u izazovnim i neprijatnim (teškim) situacijama. Gotovo da mogu da zamislim kako bi bilo lako – otvorim uputstvo, strana 9, slovo „ z“, pročitam pitanje, ispod odgovor…
I bez frke, drame, vrlo opušteno, eto rešenja za naizgled bezizlane situacije.
Pa stvarno, toliko metodologija, nauka, stručnjaka, a niko to da smisli !?
Umesto toga, smišljaju i otkrivaju nam (dele sa nama):
- 3 zlatna pravila
- 5 ključeva
- 7 koraka
- 8 rešenja
- 12 stepenika
KAKO DONOSITE ODLUKU?
I zaista, meni je nekada baš bilo teško da donesem odluku birajući knjige (ne samo po preporuci) već po naslovu, nekad i po dizajnu, povremeno intuitivno, hoće li se stvarno, ukoliko se budem pridržavala svih ovih preporuka, saveta i pravila nešto “sigurno“ promeniti?
Pa valjda oni znaju, uostalom, stručnjaci su, zar ne?
- Hoću li stvarno smršati za 21 dan?
- Hoću li pronaći partnera tako lako?
- Hoće li mi 5 principa uspešnih ljudi, zasigurno obezbedi veći račun u banci?
- Hoće li mi 8 rešenja za 10 izazova olakšati život?
A onda kada kao 3 P – Zlatna Pravila ( pročitam, proučim i primenim);
hoću li zaista moći da odahnem i napokon se odmorim, od istraživanja, upoznavanja, hoću li sa svim (tim raznim 3, 5, 7 ,8 12) da počnem da mislim bistrije, spavam bolje, osećam se i izgledam zdravije, živim uspešnije…
- Hoću li još i postići sve one profesionalne uspehe koje sam mahnito zapisivala na svim seminarima, radionicama i treninzima koje sam pohadjala?
– Ili ću možda prestati i početi da tražim nešto više, i od njih i od sebe same?
Uostalom, odakle više ta potreba za „sigurnim“ u periodu tranzicije, kada u sistemima, jedino opstaje „spontanost i improvizacija“. Nije li ta struktura precenjena?
U društvu i vremenu koje ceni „ kako – biti“ strategije, sve nekako postaje prenaglašeno, čak ono što se tako činilo primamljivim i zavodljivim, sada postaje malo „smorno“ ili naporno, i čak opasno po okolinu!?
Znam to iz iskustva.
Postajala sam ljuta, očekujući da neko iz moje okoline primeti, oseti, zna da mi nedostaje to nešto, koje ne umem da definišem.
Kritikovala sam sve one koji me ne vide, sve koji me ne čuju..
A baš sam sledila sva pravila i uputstva – pridržavala sam ih se, naravno,
(po potrebi,3, 5, 7 ,8, 12). Iako, priznajem, nekad bezuslovno, a povremeno i
„osluškujući svoj organizam“.
I u nekoj fazi „idi kuda te srce vodi“, poverovah da je baš to –
3 zlatna pravila; pravilo 5 ključeva, 7 koraka, 8 rešenja,12 stepenika, zapravo jedini ispravan način i u tom trenutku, držah ga se kao „pijan plota“, a ustvari, sada znam da to nije bio samo moj obrazac, to je bio obrazac i mnogih mojih poznanika, prijatelja, a sad često i klijenata.
A doslovno ga se pridržavah i o istim sam govorila, na sav glas, toliko, da sam preterivala. I u određenim momentima toliko sam bila zaneta svojim pričama, uvidima, informacijama, pravilima, da sam po vazdan išla i svima pričala tu moju „istinu“ , kao o jedinoj „pravoj stvari koja zaista radi“ !? I ne daj Bože da me je neko iz mog okruženja, meni blizak, prekidao dok iznosim taksativno činjenice, ili još gore, da se ne složi sa mnom, pa još i da napravi drugačiji izbor; em sam to doživljavljavala kao direktni atak na moju ličnost, em kao kritiku. I naravno da tada nisam znala drugačije, već da idem iz krajnosti u krajnost, da se ljutim, a onda počnem i da ih izbegavam, jer kako je stvarno moguće da me moji najbliži ne shvataju, ne prihvataju moju istinu i moje novo učenje?
I stvarno kako je to čudno..!?
KOME VERUJETE?
I tako… to traje… neko vreme (individualno je) dok se ne osetimo dovoljno jaki
(sigurni) da smo dobro i ispravno izabrali. A naravno da se u tom periodu i nesigurnost i sumnja utrkuju sa izborom i očekivanjima ( i ptice na grani sada znaju da svako ima pravo na svoj izbor); samo što sada nekako to naše razmišljanje, pa ta neka osećanja, potom i ponašanja, više nisu pod direktnim uticajem okruženja!?
Promene su neizbežne…
Naš zadatak, pravo i obaveza je da se osećamo dobro u vezi izbora koje pravimo.
Sada kao NLP Trener i Coach, znam da sam donela odličnu, za mene pravu odluku.
Odluku koja je imala uticaj i na moje okruženje, pa su tako i moji najbliži konačno odahnuli, pa čak sada i uživaju, posebno jer sam prestala da ih proganjam sa svojim saznanjima,
a počela sam da ih prihvatam i razumem više, da ih podržavam i pre svega volim.
I stvarno, za kraj da podelim makar sa vama, još jednu svoju istinu – a to je, da nema garancija i da ne postoji savršeno učenje kao jedino i univerzalno za sve, ali, zato postoje učenje za svakog ponaosob, kao savršeno.
Zapravo, da malo pojasnim, termin „savršeno“ je ustvari – više kao univerzalno za sva učenja, a to je – kako mi koristimo ta učenja? Jer znanje je dostupno, svima i svuda.
Postavljam pitanje, pre svega, sebi –
da li mi je korisno, da li ga propovedam, praktikujem ili živim?
I samo još, verovanje da kada se otkrije učenje, kao tzv. „određena stvar“, zapravo ostvaren cilj – je pogrešno!
To je trenutak kada suštinski tek počinje, i to kako ka spolja, tako i unutra.