Na putu ličnog razvoja često nailazimo na prepreke.
One su praktično test koji nas periodično podseća da zastanemo i sebi postavimo ono ne baš lako pitanje:
„Koliko nam je zaista stalo do ovog cilja?“.
I to su trenuci kada se nekako osećamo usamljeno, nezaštićeno, posebno jer se posle one važne odluke da nešto uradimo za sebe, našoj okolini čini da radimo nešto protiv sebe!?
I baš tada je potrebno da imamo nekoga ko će nam biti i oslonac i podrška;
dok želju za promenom, dokazujemo ( pre svega; sebi ) primenom.
Menjajući se, usvajamo neke nove navike,
i neminovno krećemo u raspremanje postojećih situacija i odnosa.
Tada odgovorno i svesno birajući da se udaljimo od konstantnih kritičara i „dobronamernih savetodavaca“, tražimo i pronalazimo ljude koji će nas podržati u momentima kada nemamo dovoljno snage, volje ili potencijala.
Ti ljudi su nam potrebni kao hrana za dušu.
U njihovom pogledu ćemo tražiti odgovore na naša neizgovorena pitanja i potvrdu da smo se obavezali nikom drugom, do samom sebi.
Oni imaju oči pune ljubavi, razumevanja, podrške, jer su to ljudi sa iskustvom istog ovog putovanja od „hiljadu milja“ …